Zašto studiranje u inostranstvu nije karta u jednom pravcu van Srbije

U Srbiji ili van nje, pitanje je šta TI želiš? Kada to saznamo, uveliko znamo i šta je prvi korak, samo treba da smo dovoljno hrabri (ili uplašeni) da bi krenuli, načinili prvi korak i stvorili život kakav želimo

Ja sam iz generacije kampanjaca, cela osnovna I srednja skola – jesam, bila sam od onih u 5 do 12. Matematika posebno. Bila sam uvek jedna od onih što sede u prvoj klupi poslednje nedelje, radeći za neku bednu dvojku. Ali, nema kraja toj sreći kada profesorka konacno upiše ocenu a ja konacno slobodna! Svet je bolje mesto u tom trenutku, sve sija i sve je tako divno! :D Nije da nisam kapirala matematiku ili da je profesorka bila loša. Samo me prosto nije interesovala – sva ta pravila, ovo mora ovako zato što je ono onako i ti stalni brojevi, konstante… Sve je u redu i sa objašnjenjem zašto je to tako. Ali, nikada mi nije bilo jasno kako to može da nekog učini srećnim? To je kao kada bojis i ako obojis preko odredjene linije, sve pada u vodu – taj crtež više nema smisla. I tako, dvojka je meni imala savršenog smisla jer je značila kraj 45 minuta pakla, kraj učenju pravila u koja ne verujem.

Uvek sam mislila da život nema smisla. Pa zašto su onda tamo neki brojevi toliko važni? Jesu, mnogo su važni J to sam kasnije naučila, sazrevanjem. Ali ipak, nikad nisam našla način da volim matematiku i brojeve. A probala sam, zaista, iz praktičnih razloga. Sada zivimo u miru, matematika i ja, mada me moji prijatelji i dalje preslišavaju tablicu mnozenja, kad god im se ukaže prilika!

Iz očiglednih razloga, odlučila sam se za studije Medjunarodnih Odnosa i Diplomatije. Od Juna 2014. godine sam Diplomirani Politikolog. Elem, studirala sam u Grčkoj, u Solunu, na Američkom Koledžu. Sada znam da je to jedna od najboljih odluka koju sam donela u svom životu.

Evo i zašto:

Imala sam priliku da putujem, da budem u milosti i nemilosti internacionalnih šalterskih radnika, da živim u zemlji gde ne mogu da izgovorim ime ulice u kojoj živim, gde me niko ne razume, gde ‘Ne’ znači ‘Da’, gde je ‘Partizan’ magična rec, gde se živi i danju i nocu, gde su jutarnja kafa i cigare svečani momenat, gde se niko analitički ne bavi razlogom zbog koga danas nosim trenerke i patike, gde sunce zalazi u 8 uvece i ostavlja bez daha svaki put, gde miriše more, gde je svaki dan bitan, gde se stalno nešto dešava, gde ljudi jednostavno uživaju, i vole svoj zivot i način na koji ga žive.

Studirala sam u Grčkoj dok je bila u najvećoj ekonomskoj krizi. Ništa novo – s obzirom da je u Srbiji od kako pamtim tako. Svejedno, to nije umanjilo doživljaj koji je usadio u mene osećanje da je sve moguće. Da je moguće raditi i uživati u svom poslu, da je moguće voleti i biti voljen prosto tako, da je moguće razviti svoje ideje i stvoriti svoju budućnost….samo ako to zaista želimo. Jer, kad nešto želimo, mi ne spavamo, ne jedemo i samo razmišljamo kako da to ostvarimo. Prvi korak činimo ili iz straha da je to poslednji voz, ili zato što konačno skupimo hrabrost da savladamo strah.

Grčka nije bila moj prvi izbor, već poslednji preostali. Ja jesam pobegla od bubanja 300+ strana za jedan ispit, koji mi je naš obrazovani sistem svečano obećavao. Otišla sam zato što mi se ukazala prilika da učim i radim u sistemu koji je poštovao, cenio i potkrepljivao moju radoznalost, moje mišljenje i kreativnost. Ispite sam davala kroz interaktivan rad na predavanjima, putem radionica sa trenutnim ili penzionisanim ambasadorima, kroz seminarske radove koji zahtevaju moje kritičko mišljenje na temu trenutnih političkih pitanja poput rata u Iraku ili sukobu Sunita i Siita…

Radila sam na fakultetu sa internacionalnim studentima, volontirala, učila grčki. Uvidela sam da se profesori, oni pravi, svojski trude da izazovu onaj ‘Aha’ momenat u svakom od nas, da nam kažu gde smo pogrešili, da sagledaju naše jake i slabe strane, da svaki sledeći put podignu standarde za toliko da novi uspeh postane izazov ali da nas ne obeshrabre u pokušaju. Od takvih profesora i takvih izazova sam najviše i naucila.

blog

Sta sam zapravo uvidela tokom studiranja?

Sada, posle završenog fakulteta, smatram da je najbitnije učiti o sebi, postavljati pitanja, testirati sebe i svoje kapacitete, oprobati se u različitim delatnostima, tražiti ono o čemu nas ne mrzi da slušamo, u čemu uživamo i šta nas uzbuđuje. Uvidela sam da neuspeh nije kraj sveta. Sada znam kako izgleda kada sami donosimo odluke i sami snosimo posledice, kako je kada sami sebi obezbeđujemo luksuze, kako je teško načiniti prvi korak, kako je predobro kada se trud isplati, kako vredi rizikovati, lutati, eksperimentisati, ostavljati, padati i ponovo ustajati.

Nije cilj pobeći iz Srbije. Znam da niko ne živi ‘The Dream Life’ nigde van Srbije ukoliko se sam u nekom trenutku nije razbijao od posla i truda ili ima dobrostojeće roditelje koji to mogu slobodno finansirati. Studiranje u inostranstvu ne znači de facto život iz filmova. Sve zavisi od nas, da li ćemo iskoristiti priliku ili ne. U Srbiji ili van nje, pitanje je šta TI želiš? Kada to saznamo, uveliko znamo i šta je prvi korak, samo treba da smo dovoljno hrabri (ili uplašeni) da bi krenuli, načinili prvi korak i stvorili život kakav želimo.

blog2

Maja Dimitrijević

Napiši komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Budimo u kontaktu

Kako prirodnom medicinom doći do zdravlja, ishrana, recepti, fitnes. Saveti za negu lica, tela i kose. Modni trendovi, lifestyle, kozmetika. Vodič za muško ženske i porodične odnose. Putovanja, zabava, kultura, posao, blogovi, korisni saveti za svakodnevni život.

Najčitanije

Pročitaj još