Medicinska procedura kao što je transfuzija krvi predstavlja mogućnost da lekar nadoknadi gubitak krvi usled povrede ili krvarenja ali i za nadoknadu krvnih ćelija u situaciji da se one iz nekog razloga ne stvaraju ili pak skraćeno preživljavaju u samoj cirkulaciji. U većini slučajeva, transfuzija krvi ne podrazumeva transfer cele krvi, već određenog dela kao što su crvena krvna zrnca, krvne pločice, bela krvna zrnca ili krioprecipitati.
U medicini se ovakav tip lečenja krvnim komponentama naziva i komponenta terapija pošto pacijent prima samo onaj deo krvi ili onu krvnu komponentu koja baš njemu nedostaje. Uglavnom pacijenti koji imaju maligna oboljenja imaju potrebu za transfuzijom eritrocita ili trombocita, pre svega jer tokom primene hemioterapije kostna srž privremeno ne može da stvara nove krvne ćelije. Takođe, može postojati i potreba da se dodaje krvna plazma ili njeni specijalni delovi, a sama transfuzija krvi predstavlja samo jedan deo različitih vrsti terapije koje se primenjuju i kod dece i kod odraslih prilikom lečenja upravo malignih oboljenja.
Kao što je to slučaj i sa drugim oblicima lečenja i sama transfuzija krvi može se primenjivati samo onda kada je to neophodno, kada za to da odobrenje nadležni lekar i kada jednostavno ne postoji druga mogućnost efikasnog lečenja. Lekar će pre no što bude prepisao transfuziju krvi dobro sagledati medicinsko stanje pacijenta, uvideti potencijalne rizike, a vaše je svakako i da pitate sve što vas u tom trenutku interesuje kao i da saznate da li postoji neki drugi vid alternativnog lečenja.
Da li je transfuzija krvi opasna?
Transfuzija krvi u praksi nije opasna, ali ipak (kao i svaki medicinski postupak) sa sobom nosi i određene rizike. Ipak jako je bitno da se transfuzija krvi obavlja samo u onim slučajevima kada lekar kaže da je ona neophodna i da se procene svi eventualni rizici. Na primer neki od rizika mogu biti rekacije preosetljivosti odnosno organizam pacijenta može u tom trenutku negativno da reaguje na doniranu krv. Rezultat jesu alergijske reakcije kao što su osip, svrab i slično.
Iako se krv svakog donora temeljno proverava i istražuje eventualno prisustvo infekcija, postoji i mali rizik od prenošenja infekcija kao što su HIV, hepatitis B ili hepatitis C. Ipak, zahvaljujući savremenim metodama, i medicini odnosno dostupnim testiranjima rizik od ovakvih infekcija je zaista na niskom nivou.
Od neželjenih reakcija moguće su i imunološke rekacije, a to je slučaj kada organizam pacijenta može reagovati na krv koja ima različite Rh faktore ili krvne grupe. Upravo to može izazvati imunološku rekaciju u kojoj se telo napada od donirane krvne ćelije, pa može nastati anemija, oštećenje bubrega ili neke druge komplikacije.
Retka komplikacije može biti i takozvana transfuzijska reakcija graft protiv domaćina odnosno GVHD, a to je komplikacija koja se javlja kada donirane ćelije imunološkog sistema napadaju tkiva primaoca. Ova reakcija može zaista biti jedna od ozbiljnijih pa i da životno ugrozi pacijenta.
Takođe i opterećenje volumena je još jedna od reakcija, a transfuzija krvi ponekad može dovesti do takozvanog opterećenja volumena kod pacijenata sa oslabljenim srcem ili bubrezima. To stanje može izazvati komplikacije kao što su zastoj srca, povećanje krvnog pritiska ili oticanje pluća.
Ipak važno je napomenuti da su svi ovi rizici veoma retki, a ukoliko nadležni medicinski stručnjaci rade transfuziju krvi – tih problema neće biti. Naša klinika se dugi niz godina bavi transfuzijom krvi, a ova usluga je dostupna svih 365 dana u godini.
Ukoliko se transfuzija krvi sprovodi uz sve neophodne mere predostrožnosti, rizik za dodatne komplikacije biće minimalni, a sigurnost pacijenta će biti obezbeđena. Najbitnije je da odluku o transfuziju krvi donese lekar koji će pažljivo osmotriti zdravlje pacijenta, i eventualne potencijalne rizike koji mogu nastati.
Kako se radi transfuzija krvi?
Pacijentu se krv daje putem intravenske infuzije, što u praksi znači da se direktno ubrizgava u venu. Ovaj postupak može izvoditi isključivo obučen medicinski radnik kao što je lekar ili medicinska sestra i to isključivo u sterilnim uslovima.
Pre samog početka transfuzije lekar ili sestra će pripremiti potrebnu količinu donirane krvi ili njenih komponenti (tu mislimo na eventualne koncentrate crvenih krvnih zrnaca, krvnih pločica, belih krvnih zrnaca, plazme…), a pripremiće i intravenski kateter odnosno iglu ili cevčicu koja će biti umetnuta u venu. Sve se radi preko sistema za infuziju, za pacijenta postupak nije bolan eventualno možda malo neprijatan na samom početku.
Pre samog postupka jako je bitno da zdravstveni radnik utvrdi identitet pacijenta, kako bi se još jednom osigurala pravilna krv koja se daje osobi, a to se uglavnom radi upoređivanjem podataka sa zdravstvene knjižice ili naloga za transfuziju kao i informacija dostupnim na boci krvi.
Pre samog davanja krvi pacijentu, sestra može i uzeti malu količinu krvi kao uzorak da bi se eventualno izvršila provera sa doniranom krvlju, a ovo se radi kako bi se smanjio eventualni rizik od nekompatibilnosti i eventualnih reakcija.
Nakon što su sve pripremne faze ispoštovane, sestra će umetnuti intravenski kateter u venu pacijenta, a obično se to radi na ruci ili podlaktici. Zatim će polako početi sa infuzijom donirane krvi kroz sistem za infuziju, a brzina infuzije može varirati u zavisnosti od potrebe pacijenta. To može odrediti isključivo lekar, niko drugi.
Važno je da se tokom transfuzije krvi, pacijent prati, i kako bi se detektovala eventualna neželjena reakcija ili komplikacija. Dakle, pacijentu se prate vitalni znaci, kao što je krvni pritisak, disanje, puls ili praćenje eventualnih alergijskih reakcija.
Pošto transfuzija bude završena, intravenski kateter se uklanja, pacijent se i dalje neko vreme prati kako bi lekarski tim bio siguran da ne postoje neke komplikacije ili neželjene rekacije. Preporuka je da se bar pola sata odmori nakon donirane krvi.
Pažljivo birajte ustanovu gde ćete dobiti transfuziju krvi, važno je da se sama procedura obavlja u skladu sa svim medicinskim smernicama kao i protokolima kako bi se i osigurala bezbednost i efikasnost postupka, ali i kako pacijent ne bi imao dodatne komplikacije.
Koliko traje davanje krvi?
Procedura nije bolna, eventualno ako je pacijent uznemiren može biti neprijatna. Vreme koje je potrebno za davanje krvi može varirati od nekoliko faktora, gde se uključuje i vrsta i količina krvi koja se pacijentu daje, brzina infuzije ali i individualne karakteristike pacijenta. Uglavnom u proseku se krv daje od 1 do 4 sata.
Preporuka je i da se za tačno vreme trajanja transfuzije konsultujete sa svojim lekarom, koji će vam objasniti kompletan proces jer on i ima najbolji uvid u sve specifične okolnosti kao i eventualne zahteve vašeg zdravstvenog stanja.
Stručna pomoć:
Poliklinika IntermedPlus – mesto gde se susreću stručnost, pažnja i briga. Obratite nam se sa poverenjem i zajedno gradimo put ka zdravlju i sreći. Vaša dobrobit je naša inspiracija!
