Nemanja Radević – pobednik na takmičenju u besedništvu 2014

Podeli sa prijateljimaShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone

Nemanja Radević, 23 godina, iz Lijeve Rijeke kod Podgorice, Student Pravnog fakulteta u Nišu,  prošlogodišnji je pobednik na takmičenju u besedništvu koje organizuje Pravni fakultet u Nišu.

O tome, šta ga je navelo na pisanje beseda i besedništvo, pročitajte u nastavku.

“Ljubav prema javnom nastupu gajim od malena. Još u prvim školskim danima učiteljica i nastavnici su zaključili da imam talenta za srpski jezik, koji me je oduvek interesovao i zvali su me da učestvujem na raznim priredbama. Ja živim trenutno na jugu, srednju školu sam završio u Vranju i dovršio osnovnu, ali sam došao iz Crne Gore koja je sama po sebi karakteristična po dobrim akcenatskim dužinama, što mi je znatno olakšalo rad i lako me izdvojilo od ostalih.

Tokom srednje škole sam nastavio istim stopama. Ukazala mi se prilika da privremeno radim na televiziji sa nekoliko prijatelja, budem jedan od urednika i voditelj emisije „VROOM“ na NTV017. Ovo iskustvo mi je pomoglo da se oslobodim „straha od kamere“ i u tom smislu odredilo pravac mog daljeg rada na javnim nastupima i tome šta mogu da postignem javnim nastupima.

Oduvek sam sebe smatrao nekom vrstom „drvenog advokata“, voleo da se borim za druge, da im pomognem na bilo koji način. Najčešće se taj način ticao „priče“, „igre rečima“, oduvek sam imao dar da lepo upakujem i najprostiju molbu i to sam koristio. Mada me je politika privlačila, ova koju mi poznajemo ne odgovara mojim moralnim principima i ubeđenjima, pa sam želeo da taj dar za govorništvo iskoristim na neki drugi način, a opet koristan. Kako nisam imao dugo ideju, poziv na učešće na seminaru iz besedništva koji je organizovan od strane fakulteta, dao je jedan novi smisao svemu što je bilo predmet mog interesovanja.

Nakon što sam prošao obuku sa još dvadesetak kolega, u uži krug takmičenja ušlo je nas 12. Tri su kategorije takmičenja: slobodna tema, zadata tema i improvizacija. Ja sam kao polaznik i kao neko ko se prvi put upoznaje sa govorništvom smatrao da je zadata tema nešto idealno za mene. Za improvizaciju nisam imao iskustva, a slobodna tema mi je bila preširoka, tu možete da pišete o čemu bilo i ja sam počeo da se „davim“ u moru svojih interesovanja i tome kojem od njih pokloniti najveću pažnju i posvetiti mu besedu.

Od tri zadate teme odabrao sam „Pravda ponekad spava, ali nikada ne umire“. Nešto mi je govorilo da je to tema o kojoj treba da pišem jer sam čitavog života osetljiv na pravdu, verujem da to ima velike veze sa vaspitanjem. Ali prvih nedelju dana od objavljivanja teme nisam imao ideju kako bi ta beseda trebalo da zvuči, da izgleda, koja je poruka koju mora da prenesem publici.

Besedu sam počeo da pišem tako što sam počeo da čitam mudre misli velikih filozofa, koji su imali slična interesovanja kao ja. Mnogi su o pravdi napisali divne stvari, ali ništa nije ostavilo takav utisak kao rečenica nepoznatog autora : „Ako ima pravde, neka odmah sine!?“. Ona je bila inicijalna kapisla za ostatak besede. Nakon ovoga, beseda je nastala u jednom dahu. “

Pročitajte Nemanjinu pobedničku besedu “Ako ima pravde neka odmah sine!”

u nastavku teksta:

 

“Ako ima pravde neka odmah sine!

A zakleo bih se da sam je maločas video kako je ušla na ona vrata… Sigurno je tu među vama…

Zamolio bih te da izađeš, da se ispričamo malo ti i ja, ovde pred svima, verujem da ih sve zanima isto što i mene…

Mada to ime, Pravda, nakako mi zvuči kršno, da nije Crnogorka?? Đe si jadna, ‘ajde iskoči!

Znam! Možda je Vranjanka!? Kude si mori??

Poslednji pokušaj… Sve nam nekako dolazi iz prestonice, možda je i ona Beograđanka, mis’im, ’de si, sestro??

Neka je sad, možda spava…zimskim snom…ako već nije gluva…

A to što svi dele pravdu, kao neke bombone, čokoladice, to me milion puta natera da je baš tako zamislim…kao neku bombonu, kao neku čokoladicu sve dok ne čujem kakve i kolike čokoladice dobijaju ovi mladi ljudi danas…

Jedan program za decu kaže da decu treba učiti pravdi, ali tako da im se prikaže poruka da je Pravda odnosno Pravednost jedna od četiri osnovne vrline i da podrazumeva da svakome date ono što mu pripada ili odgovara. Nešto mi ovo ne liči na aktuelnu pravednost… Je li pravedno da neko ko je u životu, ako je uopšte, jedino zgrešio tako što je pobegao sa dosadnog časa fizičkog ili je usled nemogućnosti da obnovi integrale šmugnuo sa matematike završi kao onaj nesrećni momak pre, sad već, mesec i po dana…?

Nečija Pravda dremucka već 45 dana… A mi se posle čudimo novim bićima dobro poznatih krivičnih dela…

Ako je verovati stručnjacima iz vlasti, mi živimo u pravnoj državi, zemlji pravde…Izvinite gospodo profesori…

Molim vas, samo trenutak..

Ma ima li pravde gospodo? Uz dužno poštovanje, ali mislim da to ipak treba da pitam Bogdana Bukumirića.

Je l’ znate ko je taj mladi momak? To je onaj što kaže da će čitavog života tražiti pravdu za svoje drugare i sebe, a već posle 5 godina postupak obustavljen, nema dokaza… Ima li potrebe da vas podsetim, dragi moji bezbrižni, da je primio 8 metaka, 7 prostrelnih rana, kupajući se u Bistrici nadomak Peći, da su ga na putu do bolnice, tako punog olova, dodatno tukli, da mu nisu ukazali adekvatnu medicinsku pomoć i da su mu doktori u poslednjim sekundama spasili život….da ga je usput snašla tragedija gubitka majke i šlog oca… Gospodo, pravnici, teško je naći dokaze…jedan počinilac, jedna automatska puška, 6 žrtava…

Ne zamerite mojoj radoznalosti, ali da nije pravda odmazda, možda??

Radetu Đukiću, davne ’75 zverski ubiše kćer, probali da je obljube, pa izrevoltirani odbijanjem poštene srednjoškolke dvojica joj prosula mozak po „jelovu granju“ kako kaže Božo Đukić, a Rade u sudnicu unosi pištolj i uz reči: „Sud poštujem al’ ga sad ne pitam, stan’ krvniče da te nešto pitam?!“ ubi ubicu…. – inspirisan rečima vladike Petrovića – „Zlo raditi od zla braneći se tu grijeha nikakvoga nema.“ Javnom mnjenju se dopala ta vrsta pravde…kasnije je rekao: „Drugačije nijesam mogao!“ … ja samo pitam…

Mogao bih ja ovako dugo, nažalost…

Ali ne mogu da ne pomenem Jasenovac, Podrinje…bez sudskih epiloga, bez pravde… godine prolaze od Pravde ni glasa…

Pravde nema decenijama u zemlji pravde, čini se kao da je smena generacija, čini se kao da je umrla…Ne daj Bože!

Primera je puno, ali je još više ljudi od vrednosti koji će, nadam se, čuti ove moje reči. Znajte, ljudi od vrednosti imaju više obaveza nego što imaju prava! Oni su razboriti, umereni, pravedni i hrabri!

Moj pokojni đed je imao običaj da kaže: „Kad se nađeš neđe, međ’ ljude, i kad te pitaju nešto ili očekuju da nešto kažeš, ti nemoj k’a brav da ćutiš i sjediš, no reci nešto krupno!“ A šta đede krupno?? – „Ih, šta krupno, bukva, stijena!!“ Sećajući se tih njegovih reči, a u prilici sam da vam kažem nešto krupno, biram da to bude PRAVDA!!!

Imajmo hrabrosti, budimo pravedni!”

 

Podeli sa prijateljimaShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *