Muzika između humanizma i mazohizma

Podeli sa prijateljimaShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone

Kada ste mladi i živite u Srbiji ili još bolje u Nišu, imate širok spektar mogućnosti kako da kreativno ispunite svoje vreme i pritom profitirate od toga, a opet kasnije na kreativan način potrošite zarađeni novac.

Sad vam već nailazi osmeh na lice u nadi da ćete u nastavku teksta pročitati neki recept za pređašnje rečeno ali naravno da sam se šalila. Tačnije, ne mora cela sintagma biti tačna, uvek postoji ono „ali“. E, ja to „ali“ definišem kao nešto između humanizma i mazohizma. Ako humanizam generalno gledano stavlja naglasak na čovekove vrline, kao što su hrabrost, osećajnost, milost, razumevanje i sl. a isto tako i zastupa čovekovu potrebu da bude deo zajednice i aktivno učestvuje u njoj, složićemo se da smo svi bar jednom bili humani. A kada sa druge strane kažemo da mazohizam, tačnije, moralni mazohizam, predstavlja uživanje u moralnoj degradaciji, neki će se zapitati kako „ali” stavljam kao osnov ispred ova dva pojma. Međutim, isto tako moralni mazohizam može predstavljati pokušaj da se na jedan zaobilazan način, nekom vrstom trpljenja i patnje dođe do sigurnosti i zaštite. Sve ovo je oslikano u proteklih godinu dana mog života i pokušaju da dam pečat sebe mom gradu i pomognem nekim mladim ljudima.

3

Foto: Fejsbuk stranica “Besplatne muzičke radionice”

Naime, kada smo aprila 2014. godine moja prijateljica i ja ispijajući kafu skroz spontano u razgovoru došle do ideje kako animirati mlade ljude u Nišu, nismo ni sanjale da ćemo skoro godinu dana kasnije imati rezultat i uspeh kakav imamo. Budući da smo prijateljica i ja po profesiji sociolozi i družimo se još od studentskih dana, zaključivanja i stavovi su nam bili slični. Međutim, pošto smo uvidele da naš glas i glas mladih retko ko čuje i podržava (sem ako imaš nekog negde – a to svi znamo) nismo htele da odustanemo odmah od naše ideje već smo kovale plan iz dana u dan kako ćemo same uraditi nešto za naš grad odnosno mlade koji žive u njemu, što će se čuti, videti i o čemu će se pričati. Nismo imale para. Nismo imale kontakte koji bi nam doneli novac (samo kontakte bez profita ali upravo takvi završe 90% posla). Nismo imale čak ni dovoljno podrške. Imale smo samo ideju. Da, internet-u i Fejsbuku veliko hvala, bez njih ništa ne bi bilo. Kako je muzika sastavni deo naših života, i prati nas u svakom raspoloženju, a predstavlja jedan segment kulture (koja nam je u down-u iz dana u dan) rešile smo da se pozabavimo time. Počele smo stavljati na papir trenutnu situaciju u gradu i probleme koji postoje vezano za ovaj segment. Kada smo sumirale celu situaciju-“šta sad?” Sad kreće akcija, tj. nezamisliva borba između humanizma i mazohizma. Smislile smo, organizovaćemo besplatne muzičke radionice, biće dostupne svima, bez ikakvih finansijskih ulaganja, pružiće im znanje, dobru muziku, zanimljive priče muzičara–predavača, o njihovim počecima bavljenja muzikom, načinima sviranja i sl.

Ali eto naišli smo na prvi problem. Ako su besplatne radionice za mlade zašto bi bile i za predavače?! Mislile smo ,mislile i došle do zaključka, idemo na sve ili ništa. Ponudićemo im saradnju, ispričati našu ideju, reći da nemamo love pa ako prihvate super, ako ne, tražićemo drugo rešenje. (Aha!  Već na samom početku mazohista. Suptilno pravim budalu od sebe ali nema veze…) Napravile smo spisak potencijalnih ljudi sa kojima smo želele da sarađujemo, iskontaktirale i gle čuda svi do jednog su pristali iz prve. Obuzela nas je sreća. Da li je moguće da neko ne traži novac a hoće svoje znanje nekom da da. Ispalo je moguće.

2

Foto: Fejsbuk stranica “Besplatne muzičke radionice”

Slična priča ticala se prostora gde smo htele da organizujemo sve to kao i sa logističkom podrškom. Međutim nije da je sve išlo glatko. Daleko od toga, nailazile smo na muzičare koji su bili skeptični, materijaliste ali i jednostavno “umetnike u svom svetu” sa kojima je komuniciranje i dogovaranje bilo kao da glumiš u “Nemogućoj misiji”. Taman kad kreneš da se “opraštaš” sa životom nastupi zaokret. (mada u nekim slučajevma preživiš i krene pozitiva a u nekim padneš u lumb- čežnju bez nade jer ti je ubiju do srži). Nepisano pravilo “nikad ne koristi drugarstvo i prijateljski odnos” u poslu je AMIN za sve što kreneš da radiš, ne možes ni da sanjaš koliko te može uništiti kad pomisliš da je sve ispalo da bolje ne može biti. I to sam prošla, gadna stvar ali malo budeš “bitch” (mazohista, lud i sl.) ojačaš pa znaš za sledeći put.

Ono što me pokreće da i dalje radim ovaj posao jeste kad čuješ masu pozitivnih komentara kako je to super stvar, kako je neko dosta naučio, kreativno ispunio svoje slobodno vreme, našao baš na radionicama ljude za svoj bend o kome sanja već koliko unazad, uštedeo novac da sebi kupi novi instrument, mikrofon ili neku drugu stvar time što je imao priliku da pohađa radionice besplatno. Pored toga pokreće me inat da nije i ne može sve biti crno, jer dokle god tako neko misli tako mu i biva. Ta nisam. Inat + želja i snaga, stvaraju kontru svima koji dominiraju i uništavaju. S toga, do novog ciklusa radionica, koji ćemo najaviti preko naše Fejsbuk stranice, mašta, osmeh na lice i….. just music, because it’s the best medicine for everything.

J. K.

Podeli sa prijateljimaShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *