Intervju sa Stefanom Jovićem, prvi Nišlija u košarkaškoj reprezentaciji Srbije

Podeli sa prijateljimaShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone

Ostvarenje dečačkog sna…

Stefan Jović, mlad, skroman i perspektivan košarkaš iz Niša, prvi Nišlija koji je zaigrao za košarkašku reprezentaciju Srbije. Rodjen je 03. novembra 1990. godine, visok 198cm. Igra trenutno na mestu plejmejkera i beka za KK Crvena Zvezda Telekom.

Da li si imao neku drugu viziju za svoju budućnost, pre košarke?

U ranijoj mladosti sam prvo krenuo da se bavim plivanjem, pa sam onda trenirao vaterpolo. Ta dva sporta su mi jako dobro išla. Zatim je neko moje društvo krenulo da igra košarku i desilo se da zajedno pratimo svetsko prvenstvo u košarci 2002. godine. U tom trenutku je basket za mene bio pun adrenalina i nekako sam tad prelomio da bi to mogao da bude moj sport u budućnosti. Puno atraktivnih poteza, neizvesnih završnica, zakucavanja, raznih šuteva. Košarka je u odnosu na sve sportove koje sam trenirao u to vreme, a i na fudbal koji je bio aktuelan, bila u nekom drugom planu. To prvenstvo 2002. godine sa punom dvoranom i mnogo emocija je prelomilo u meni da se odlučim za košarku.

Kada si prvi put zaigrao?

  1. godine sam počeo da igram u Beopetrolu, sve do tada je bilo rekreativno, za svoju dušu što bi se reklo.

Šta ti je motivacija?

Motivacija mi je da osvajam trofeje, da uvek budem u vrhu, da se takmičim sa najboljima, to je najbitnije za svaki sport – biti tu sa najboljima.

Kakav je period tvog života bio kada si igrao u ekipama Ergonoma iz Niša, Zdravlja iz Leskovca i Sloge iz Kraljeva?

U Ergonomu sam bio najduže, 6 godina, dobar deo mog detinjstva. 2005. godine smo bili kadetski prvaci Srbije i Crne Gore. To je jedan fenomenalan period, posle toga se moja generacija 90-og godišta razišla, svako na svoju stranu, a mene je put odveo u Leskovac, tamo sam proveo godinu dana. Posle svega toga sam se vratio u Niš, igrao za KK Niš dve godine i nakon toga otišao za Kraljevo. U Kraljevu, seniorska košarka, prva godina mi je bila izuzetno teška zbog lige u kojoj je klub bio, zbog tog ranga, s obzirom na to da sam još uvek bio tinejdzer kada sam tamo otišao. Druga godina mi je protekla super, sezona iz snova za mene.

A dve sezone u Radničkom, u Kragujevcu?

Posle dve sezone u Slogi dobio sam poziv da pređem u Radnički, što je u tom trenutku bila izvanredna ponuda da budem u klubu koji je po rangu treći u Srbiji, klub koji igra ABA ligu. Za mene je to bilo prijatno izenađenje. Naravno, u tom trenutku nismo mogli odmah da realizujemo prelazak, čekalo se leto. Dve godine sam proveo tamo. Prva godina opet jako teška, s obzirom na ekipu koja se formirala te godine, puno dobrih, kvalitetnih igrača, tako da mi je ta prva godina prošla u nekoj afirmaciji, privikavanju na mnogo ozbiljniji rad, na ozbiljniju košarku. Prva godina je bila godina za učenje i skupljanje nekog iskustva. Druga godina je bila nešto bolja, slabija ekipa nego prve godine, ali i sa znatno slabijim budžetom uspeli smo da ostvarimo neke zacrtane ciljeve i slobodno mogu da kazem da je ta godina bila jako uspesšna za sve nas. To je klub koji je zaslužan za sve ovo što se dešava sa mnom, jer da Radničkog nije bilo i Mute Nikolića, ni mene ne bi bilo u reprezentaciji, a verovatno ni svega ovoga što mi se trenutno dešava. Naravno, svi treneri koji su do sada radili sa mnom su zaslužni za sve ovo.

Tvoji komentari o odlasku u reprezentaciju?

Svim sportistima je cilj i želja da igraju jednog dana za reprezentaciju i ono što sam ja kao klinac maštao, ostvarilo mi se i samim tim da sam bio deo reprezentacije koja je ove godine bila na svetskom prvenstvu, osvojila medalju i nakon 12 godina vratila našu košarku tamo gde je nekada bila.

Što se tice same ekipe, pre svega to su sve dobri i kvalitetni momci. Svi su bili prema nama, novajlijama, maksimalno korektni i za svaku saradnju. I kada je bilo dobro i kada je bilo loše, bili su tu kao podrška, mnogo su nam pomogli i podržali nas i naravno, na kraju, rezultat svega toga je i ova osvojena medalja.

Polufinale sa Francuskom, kakvi su tvoji utisci?

Mi smo sa Francuzima odigrali dve utakmice pre polufinala. Teško je dobiti jednu ekipu dva puta, ali s’obzirom na partije koje smo pružili u osmini finala protiv Grčke, četvrt finala protiv Brazila, uspeli smo da podignemo svoje samopouzdanje, verovali smo u sebe i na kraju  to i pokazali protiv Francuza. Bilo je malo neizvesnosti, bilo je puno emocija iako smo igrali protiv prvaka Evrope, na kraju je ipak sve ispalo impresivno.

Kako je prošlo finle?

Sa Amerikancima smo ušli u dobar meč, dobro smo otvorili i onda smo samo stali odjednom. Malo smo ih više respektovali nego ostale ekipe. U svakom slučaju, pokazali su tokom celog prvenstva da su u odličnoj formi, sve rivale su nadigrali. Zasluženo su dobili nas u finalu. Imali su fenomenalan dan, fenomenalno šutersko veče.

Šta kažeš o dočeku nekon prvenstva?

Što se dočeka tiče, ono je nemoguće opisati. Izaći na balkon skupštine pred dvadeset hiljada ljudi je neopisivo. Sve što smo nekada gledali na televiziji i što su drugi koji su to doživeli, pričali je stvarno tako. Onaj osećaj je specifičan, jedinstven. Nije svejedno biti ispred onolike mase.

Na pitanje o njegovom učešću u finalu i samoj njegovoj igri, skromni Stefan je odgovorio:

Mislim da je svako u timu imao svoju ulogu i da je Sale uspeo da nađe svakome adekvatno mesto, bez obzira na to ko je na terenu i da li igra manje ili više, to je nebitno, svako je radio ono što je najbolje znao i zato smo funkcionisali tako dobro. Ne volim da pričam o svojoj igri, drugi su mnogo više uradili od mene, ipak je košarka timski sport, a mi smo sve to dobro odradili zajedno.

Zvezda sada?

U Zvezdi je sezona odlična za sada. Napravili smo odličan rezultati u ABA ligi i u Evroligi. Naravno potrudićemo se da u svim narednim mečevima damo svoj maksimum i da brzo krenemo da pobeđujemo. U ABA ligi smo zvanično ušli u playoff i sada ćemo probati da se spremimo i imamo najbolju formu. Ekipa je dobra, dobro se radi.

Da li često dolaziš do Niša?

Več 4 meseca sam u Beogradu, nisam često bio u Nišu zbog svih obaveza koje imam u klubu. Slobodne dane koristim za odmor.

Da li ti nedostaje nešto iz Niša?

Naravno, nedostaje mi porodica i prijatelji, sa kojima sam virtuelno u kontaktu, što ipak nije dovoljno, ali mi oni pružaju maksimalnu podršku, znaju kroz šta sve prolazim. Biće prilike da budem sa njima, sada je bitno da dobro odradim posao zbog koga sam ovde.

 

Milena Ćirković

Podeli sa prijateljimaShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someone

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *